SAZVUČJA TEHNOLOGIJE – ĆUTANJE ČOVEKA

[Dr. Divna Vuksanovic]

Divna Vuksanović, red. prof. Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu

Povodom najnovijeg performansa udruženja građana “Arthea”, Slavonski brod, 06.V 2018.

Novi performans udruženja građana “Arthea“, održan na gradskom trgu u Slavonskom Brodu početkom maja 2018. godine, preispituje, u načelu, odnos čoveka i novih tehnologija. Iako se igrana tematika čini uopštenom i potpada, uglavnom, pod teorijske i praktičke okvire izučavanja koja nazivamo medijskom kulturom, i to najšire uzevši, reč je o urbanom performansu koji pretenduje na problematizovanje odnosa savremenog čoveka i mobilne telefonije. Pri tom je mobilni telefon, sagledan u ovom kontekstu, oznaka za aktuelnu, sveprisutnu medijsku kulturu, te posredovanje između polja humaniteta, s jedne, i domena naprednih tehnologija, s druge strane.

Realizatori performansa bili su studenti senzitivisani za pitanja o medijima, predvođeni mentorkom dr Vesnom Srnić, dok su građani okupljeni na trgu imali mogućnost da prisustvuju događaju koji kombinuje klasični vid performansa (izvođenje uživo, relativno nestrukturisano i jednokratno, zabeleženo na fotografiji ili video-snimku) i multimedijalni ulični događaj.

Iako je, zapravo, performans kao izražajna forma umetnosti potekao iz domena likovne kulture i prakse, odakle su ga, potom, uglavnom nekritički preuzele izvođačke (dramske) umetnosti, on i u današnjem vremenu predstavlja onaj oblik izražavanja koji čuva ideju preispitivanja određenih društvenih i kulturalnih pojava u ključu njihovog aktuelnog manifestovanja. Upravo se tako nešto dogodilo i u izvođenju najnovijeg performansa udruženja „Arthea“, koji mobilni telefon protivstavlja čoveku, i obratno.

Naime, performans o kome je ovde reč, demonstrirao je kakofoniju zvučnih senzacija koje se događaju istovremeno, na različitim mobilnim telefonima, čije se zvučne slike i šumovi ukrštaju i prožimaju, čineći „mobilni orkestar“ kojim upravljaju ljudi, odnosno studenti-izvođači. Aktivirajući svoje telefone u istom času, performeri postaju vizuelno jedinstvo s ekranima telefona i, ujedno, potpuno haotična, jednovremena zvučna instalacija koja svojom disharmoničnošću sugeriše pitanje: čemu tehnologija, i kako se, prvenstveno mladi ljudi, njome služe? Da li sada već uobičajeno medijsko posredovanje sintetiše jedinstvenu celinu koju čine korisnici i njihovi mobilni telefonski aparati? Može li se, s jednakom merom razumnosti, postaviti pitanje koje je jedan od učesnika izgovorio nakon završetka performansa, a što je zabeleženo na platformi Youtube – ko je u odnosu na koga ili šta u relaciji zavisnosti: ljudi prema telefonima ili obratno? Google,verovatno, zna odgovor...